Između zatvorenih granica – Zajednički rad o izbeglicama i migrantima u Srbiji 2017. godine (Between Closed Borders – Joint agency paper on refugees and migrants in Serbia 2017)

Predstavljena publikacija “Između zatvorenih granica”

Autor: Vojislav Milovančević, Medija centar

U Srbiji je tokom 2017. godine boravilo 7.200 migranata, tražilaca azila, dok je ove godine taj broj pao na ispod 3.000, rečeno je danas na predstavljanju publikacije „Između zatvorenih granica “, koju potpisuju Humanitarni centar za integraciju i toleranciju (HCIT) i Centar za kriznu politiku i reagovanje (CKPR).

U Srbiji trenutno boravi značajno manji broj migranata u odnosu na prethodne dve godine, a uzrok tome jeste zatvaranje takozvane “Balkanske rute”. U publikaciji koju su izradili stručnjaci zaposleni u dvema nevladinim organizacijama, u okviru projekta koji finansira UNHCR u Srbiji, nalaze se podaci iz prethodne godine, kad je priliv migranata bio znatno veći. Kako navode autori, njihova namera je da kroz neposredna iskustva izbeglica pruže informacije o tome kako je izgledao njihov put do Srbije, kakav su tretman imali za vreme boravka u njoj i kako se prema njima ophodi pogranična policija iz okolnih zemalja.

“Nismo želeli da se na ovaj period osvrnemo kroz prizmu brojeva i statistike, nastojali smo da priče ljudi, njihove brige i probleme dokumentujemo i time ih učinimo vidljivijim”, kazala jedna od autorki, Ivana Vukašević iz Humanitarnog centra za integraciju i toleranciju, dodajući da upravo takav pristup daje humani karakter ovoj publikaciji.
Ona ističe da je, pored praćenja individualnog aspekata migracija, u okviru publikacije dokumentovana ruta kretanja i svi problemi koji krijumčarenje i trgovina ljudi nosi sa sobom.
“Na hiljade ljudi je, tokom 2017. godine, bilo izloženo različitim vrstama kršenja osnovnih ljudskih prava. Nisu u pitanju samo pojedinci, reč je o čitavim porodicama. Stoga je čitavo jedno poglavlje u posvećeno kolektivnom proterivanju stranaca iz okolnih država u Srbiju,“ kazala je Vukaševićeva, dodajući da navedena tema obuhvata i svedočenje izbeglica, koji su bili izloženi nasilju i ponižavajućem tretmanu od strane policijskih patrola na granicama evropskih država.

Kad je reč o Srbiji, boravak migranata u našoj zemlji značajno je olakšan, zahvaljući kvalitetnoj saradnji civilnog sektora i državnih institucija, smatraju govornici sa današnje konferencije.
“Srbija je, prilikom rešavanja ovog problema, promovisala toleranciju i posvećenost, te tako dala primer kako i na koji način treba postupati sa ljudima”, smatra Hans Fridrih Šoder iz Visokig komesarijata UN-a za izbeglice u Srbiji.
On ističe da migraciona kriza ne pogađa samo jednu državu, već da je to globalno pitanje na kojem bi trebalo sve države da rade zajedno, kako bi se migrantima omogućilo da ponovo izgrade svoj život.
“Situacija u Srbiji je drugačija u odnosu na 2017. godinu, kad je na njenoj teritoriji bilo daleko više izbeglica. Otvorene su škole za decu migranata i velikom broju njih je omogućen azil”, kazao je Šoder, zaključujući da je dobar timski rad glavni uzrok uspešne reakcije Srbije na imigracionu krizu.

A da je timski rad veoma važan, saglasan je i Milenko Nikić iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
On ističe da je veoma važno nastaviti uspostavljenu saradnju, jer, kako i sam kaže, razloga za to ima na pretek.
“Žalosno je što smo morali da dođemo u krizu, kako bismo počeli da razgovaramo. Ne moramo da čekamo da se neko veliko zlo dogodi, da bismo reagovali. Naš zajednički cilj jeste da pomognemo ljudima kojima je pomoć potrebna”, kazao je Mikić, dodajući da bi svi trebalo da slede primer dobre saradnje države i nevladinog sekotora, koja je proistekla iz migrantske krize.

Maja Dragojević iz Centra za kriznu politiku i reagovanje, naglašava da priliv izbeglica još nije prestao, te da oni u najvećoj meri koriste krijumčarske mreže i puteve.
“Od 4.700 novopridošlih migranata, koje smo identifikovali u Beogradu, 95 odsto njih je ušlo u Srbiju sa teritorije Makedonije i Bugarske, a kreću se ka Mađarskoj, Hrvatskoj i Rumuniji”, kaže Dragojevićeva, napominjući da promene u nacionalnim politikama, takođe, utiču na migratorna kretanja u našoj zemlji.
“Nakon potpisanog sporazuma o viznoj liberalizaciji sa Islamskom Republikom Iran u septembru 2017. godine, u Srbiji je primećen porast broja izbeglica iranske nacionalnosti. Lajt motiv ove publikacije odnosi se na migratorne prakse i pooštravanje politika, ali isto tako odnosi se i na percepciju samih ljudi rastrzanih između želja, a to je uglavnom da odu u zemlje Evropske Unije, i situacije u kojoj se trenutno nalaze”, podvlači Dragojevićeva.
Biti izbeglica samo po sebi znači pripadnost ranjivoj društvenoj kategoriji, smatra Iva Isakov iz Humanitarnog centra za integraciju i toleranciju.

Ona ističe da su maloletni migranti bez pratnje odraslih “najugroženiji među najugroženijima”, te da je rad sa njima veoma težak i kompleksan.
“Identifikovali smo oko 2.000 maloletnika bez pratnje. Iako se ova brojka ne čini značajnom, u poređenju sa hiljadama ljudi koji su prolazili prethodnih godina, ona je bila, i te kako, velika za sistem koji nije imao kapacitete da u potpunosti pruži žaštitu toj deci”, kazala je Isakova, dodajući da su, tokom istraživanja, došli do informacija koje ukazuju na to da su deca migranata trpela različite vrste zlostavljanja.
“Oni su bili najugroženiji u barakama, često manipulisani od strane krijumčara i kriminalnih grupa da krenu u ilegalne prelaske granica. Samim tim, bili su i deo grupa koje su doživljavale nasilje od strane pograničnih snaga”, kazala je ona.

Predstavnik Humanitarnog centra za integraciju i toleranciju, Ratko Bubalo, kaže da je blokiranjem “Balkanske rute” uskraćena mogućnost državama da kontrolišu migrantske tokove, te da je stoga povećan broj ilegalnih prelazaka.
“Trenutna situacija pokazuje, oslikava čvrstinu temelja na kojima počiva Evropska unija, a oni se, pre svega, baziraju na ljudskim pravima. Ona mora da se suoči sa uzrocima koji su doveli do ove krize, a ne da radi na otklanjanju posledica”, rekao je Bubalo, upozoravajući da još uvek nije rešen problem finansiranja socijalnih usluga za strane državljane koji imaju socijalne potrebe, te da se Srbija suočava sa ograničenim kadrovskim i smeštajnim kapacitetima.
“Ova publikacija predstavlja pokušaj civilnog društva da doprinese pojačanju zaštite i da osigura boravak izbeglica na teritoriji Srbije”, zaključuje Bubalo.