Mediji o medijima, Događaji, Informacije

Svakog drugog petka
Prijave za newsletter
Aktuelne medijske teme, svakog drugog petka u mesecu u Vašem Inboxu....

Pogledajte i preuzmite fotografije visoke rezolucije iz kolekcije Medija centra...

Medija centar na Facebook-u

Posetite stranicu Medija centra na Facebook-u i postanite član...

Novi mediji
Članci i informacije o Internetu, multimediji, digitalnom zapisu...
Direktni prenosi konferencija
Prenosi i arhiva snimaka konferencija na MC Web TV...
Aktuelni konkursi za novinare, urednike, fotoreportere, medijske kuće...

Press kliping tekstova koje mediji objavljuju jedni o drugima

Prijavite se na MC mejling liste

Ministar Vučić i cenzori koji igraju tenis

Izvor: Danas, 10.06.2019.

0 komentara      Ostavite komentar

Autor: Rade Radovanović

Razmenjujući međusobno sve što znaju o jučerašnjem ubistvu Slavka Ćuruvije, Gruja i Radomir, prijatelji, kolege i ortaci, stoje za šankom kafea u hotelu Metropol, čekajući da se pojavi Ministar informisanja.

Nije im prijatno. Metropol drže julovci, tu se okupljaju i svuda ih je okolo, pa se danasovci u njemu osećaju „ko krme u Teheranu“, kako bi Radomir rekao.

„I kaže mi da sam na spisku… što znači da si i ti!… Niste prvi, al ste dobro kotirani, kaže… A ko je prvi, pitam… Kaže… Đinđić…“

„Pa jesi li to rekao Đinđiću?“

Radomir se osvrće…

„Ne mogu preko telefona… al sam mu poslao poruku… Treba da se nađemo…“

„A otkud ti to da je Slavko izrešetan s leđa? To niko ne pominje?“, pita Gruja poigravajući se neupaljenom cigaretom marlboroa.

„I to mi je… kao detalj… pomenuo on. Uz napomenu ili opomenu, ne znam ni sam… da se ne bavim detaljima… I da nipošto… to je naglasio… ni-po-što!… ne pominjem njeno ime !“, kaže mu Radomir.

„Pa to mi zvuči sasvim dobronamerno… I logično, u krajnjem slučaju… Nemaš nijedan dokaz… to za nju… a i da imaš… Šta ćeš da kažeš?“

„Da, ali sam pričao o tekstu u Ekspresu… i pominjao naslov… bar triput… Ćuruvija dočekao bombe… Mislim da me zbog toga ovaj drkadžija i zvao da dođem“, gleda na sat, a sad kasni… al ja ga neću čekati…“, kaže Radomir stavljajući obe šake na lice kako bi prikrio zevanje.

„Ne zevaj, jer neprijatelj ne spava… i sve vidi!“, ironiše Gruja.

„Neprijatelj je somnabul… Legao sam oko šest, a Neda me probudila oko devet… A onda me ovaj… četnik početnik… zvao… Neću više da ga čekam…“

„Nije ovo ništa… Ja sam u petak, na Vračaru u sportskom centru, čekao ceo sat da mi se cenzor smiluje i pogleda tekstove …“

„Šta, bila gužva? Ko je još bio?“

„Ma, ne, kakva gužva, nije bilo nikoga“, Gruja otpija gutljaj kafe. „Nije bilo nikoga, nego sam morao da čekam… da cenzor Popović odigra do kraja teniski meč… Pa, popizdio sam!… Stvarno!…“

Radomir gleda Gruju zapanjeno…

„Stani, stani… On igra tenis… a ti držiš tekstove i čekaš… I šta radiš… Gledaš i navijaš… ne razumem?“

„Šta ne razumeš, koji kurac… Čekam da kreten završi tenis… pa da gleda tekstove… i odobri… potpiše… Za to vreme… Đura i Brada čekaju mene… ako je sve OK… da voze tekstove u Novi Sad, u štampariju… Ma, nemoj ništa da me pitaš…“

„Da! Cenzor igra tenis… Super naslov!… Dok glavni i odgovorni urednik Danasa… sa svim tekstovima… čeka tamo negde kod kafe-kuvarice… da mu se teniser… ako pobedi… smiluje i odobri sutrašnji broj lista… Da, da… Razumem!“

„E, sad mi je lakše… I nisam čekao kod kafe-kuvarice, nego kod portira…“, kaže Gruja.

„Razumem, Gru“, nastavlja Radomir kroz škrgut zuba i praveći grimasu…

„Šta radiš, bre, jesi normalan!?“, osvrće se Gruja.

„Razumem!… Razumem…“, govori kroz stisnute zube, „da mu treba polomiti… ne reket, nego ruke… Pička li mu materina… julovska, kulovska… Ti čekaš da on cenzuriše Danas a on, džiber, igra tenis!… Igra tenis dok ljude ubijaju!… Pička li im materina… julovska, staljinistička… i kulovska, i nacistička…“

„E, jesi strani plaćenik“, ciničan je Gruja, „I tema ti je super… samo si malo promašio mesto i vreme… Ajde idi malo da se ispavaš…“

„Za njih sam ja uvek ispavan“, zeva i proteže se Radomir, “ jer ih čekam“.

„Da, vidim, počeću i ja da zevam… Al bolje je da mi čekamo njih nego da oni sačekaju nas“, kaže Gruja pa gucne kafu. U tom trenutku im priđe čovek crne, zalizane kose, u sivom odelu…

„Izvinite, gospodo novinari“, kaže zalizani, „ministar Vučić vas čeka u maloj sali.“

„Hvala“, kaže Radomir, „kažite ministru da i mi čekamo njega.“ Zalizani slegne ramenima, osmehne se i ode.

„Da platim“, kaže Radomir devojci u šanku…

***

„… Ne, neću mu dati izjavu… Ma kakav intervju… Ni izjavu, ni intervju… Ništa!… Ko mu je dao?… Pa nek traži opet od njega, šta ja imam s tim… šta mene juri… Ma, ne, čuješ šta ti kažem… Nikakva pitanja, ništa izjava… Zdravo…“, završio je razgovor Ministar, prekinuo vezu na mobilnom i prišao bliže Gruji i Radomiru. Na licu mu se odslikavala glumljena strogost i velika zabrinutost. Deluje usamljeno i izgubljeno u prostoru male sale, poput nekog ko pokušava da prikrije nešto što svi već znaju. Nisu se zdravili.

„Svi samo pitaju… Traže odgovor od mene, ko da sam ja ministar policije… il da ja vodim istragu…“, žali se Ministar.

„Vi ste ministar informisanja i naravno da će vas da pitaju… A koga drugog?“, kaže Gruja.

„Šta imaju mene da pitaju… Eno im ministar policije…“

„Vas imaju da pitaju“, kaže Radomir, pa naglašava svaku reč, „ko je ubio Slavka Ćuruviju?… Vrlo jednostavno pitanje… A ja znam“, zaćuti za trenutak, „i Gruja zna… i svi znaju… da vi niste ministar policije…“.

Ministru zazvoni mobilni. On samo baci pogled, pa prekine zvonjavu… Potom digne glavu fokusirajući neku tačku na plafonu…

„Ubila ga je mafija… Ćuruviju je ubila mafija!“, kaže Ministar. Radomir i Gruja ga zapanjeno gledaju…

„Mafija?… Kakva mafija, šta pričate!“, odbrusi mu Gruja.

Ministar menja boju lica i opet diže glavu…

„Jeste, ubila ga je mafija!… S njima je radio…“

„Koja mafija?… S kojima njima?“, uskače Radomir s pitanjima.

„Crnogorska mafija… Ubila ga je crnogorska mafija…“

„Aleksandre, kako možete tako nešto… !“, zgražava se Gruja.

„Šta kako mogu?… Šta kako mogu?“… „Mogu, jer znam!… Ćuruviju je ubila crnogorska mafija… Ubili su ga jer im je dugovao pare… Jel znate da im je dugovao pare?“, govori Ministar sve višim tonom, uz sve manje samokontrole.

„A znaju li se ubice? Ako se zna da je crnogorska mafija… pa, onda se znaju i izvršioci?“, pita Radomir.

„Ne znam!… Ne bavim se ja istragom…“, odgovara nervozno Ministar.

„Dobro, nemojte da se ljutite… Reći ću samo da je istraga u toku…“, zastane kao da se setio bitnog. “ A istraga se vodi, jel tako, ministre?“.

Ministar demonstrativno ne odgovara na pitanje… Radomir sleže ramenima i gleda Gruju…

„Možda se i vodi… Ali, za sada… kako saznajem iz pouzdanih izvora… Slavka Ćuruviju je ubila crnogorska mafija… Zbog dugova! … Mora da su bili veliki“, provocira Radomir.

„Ja vam ništa nisam rekao… i nemojte da se pozivate… „, i preteći, i molećivo kaže Ministar.

„I bolje je da ništa niste rekli“, prekida ga Gruja.

„Neću se pozivati na vas, ali hoću na potpredsednika Savezne vlade… Drašković je rekao… tačnije – optužio… da se bombardovanje koristi za obračun sa političkim protivnicima… Jeste li to videli, ministre?“, pita Radomir. U tom trenutku iz njegovog mobilnog odjeknu taktovi kompozicije Hasta siempre, Comandante.

„Izvinite“, kaže i bez žurbe vadi mobilni iz džepa jakne. Muzika je sve glasnija, a on zeva pokrivajući slobodnom rukom usta… Potom se zagleda u ekran mobilnog, ne prekidajući pesmu o Če Gevari, koja je sve glasnija… Ministar ga gleda zapanjeno.

„Daj, javi se!“, kaže mu Gruja.

„Drug Če je bio protiv ovih što nas bombarduju… i zaslužuje da ga čujemo“, kaže teatralno Radomir, pa se obrati Ministru… „Zovu me iz Praga… Jel mogu odavde?“

Ministar je ljut i opet ga nije čuo. Diže glavu i gleda u plafon.

Pogledajte sve komentare (0)     Ostavite komentar

Objavljeni komentari sadrže stavove koji nisu stavovi Medija centra. Odgovornost za sadržinu poruke i tačnost podataka snose korisnici sajta koji su komentare poslali.

Postavi link ka ovoj stranici na Facebook-u

Mediji o medijima

Ključne reči
   sve reči   tačnu frazu   bilo koju reč
Ključne reči

Za pretragu po datumu možete koristiti kalendar u levoj margini.